Егзотични кућни љубимци

Од јежа и чинчиле до змије и тарантуле — све више људи у Србији бира егзотичне кућне љубимце, али мало ко зна шта то заиста подразумева.

 Необични, несвакидашњи и наизглед лакши за одржавање од традиционалних љубимаца, егзотичне животиње све чешће постају становници српских станова. Међутим, иза шарма егзотике крију се законске забране, сложена нега и низ етичких питања.

Према Закону о добробити животиња Републике Србије, дивље животиње — укључујући и оне егзотичне — могу се држати као кућни љубимци само уколико нису заштићене врсте и ако се њихово држање не коси са прописима о заштити природе. На пример, не можете држати вука, сову или лисицу у стану, ма колико вам деловали питоми. За друге животиње, као што су змије, гуштери или егзотичне птице, често је потребна посебна дозвола, евиденција порекла и пријава ветеринарској инспекцији.

Ипак, у пракси — надзор слабо функционише. Многи љубимци се купују преко интернета или „на црно“, без икаквих гаранција о здрављу или легалном пореклу животиње.

Најтраженије врсте међу егзотичним љубимцима у Србији су:

– Афрички јежеви — симпатични, али ноћне животиње које захтевају тишину и стабилну температуру
– Чинчиле — нежне, крзнене животиње које не подносе влагу, буку и стрес
– Змије и гуштери — термочувани тераријуми, жива храна и контрола влажности су само део пакета
– Тарантуле — идеалне за интроверте, али нису за оне са слабим живцима
– Егзотични папагаји — социјални, бучни и невероватно интелигентни, али могу живети и до 70 година

Иако су многи фасцинирани идејом да имају нешто „другачије“, реалност је да егзотични љубимци често захтевају више пажње него пас или мачка.

За разлику од паса и мачака, егзотичне животиње често захтевају специфичне услове: контролисану температуру, влагу, посебну храну, редовно чишћење и изолацију од буке. Највећи изазов је — адекватна ветеринарска нега. Ветеринари специјализовани за егзотику су ретки, нарочито ван већих градова.

Оно што многи не знају јесте да егзотичне животиње често пате у заточеништву. Њихова природа није прилагођена животу у стану, а иако не лају нити мјаучу, то не значи да не трпе. У недостатку стимулације, простора и природне светлости, развијају стресне обрасце понашања — од агресије до аутоагресије.

Неке врсте, као што су папагаји, уколико немају друштво или менталну стимулацију, могу почети да чупају сопствено перје. Тарантуле, ако се изложе превеликом стресу, могу престати са храном и угинути.

Имати егзотичног љубимца није ствар тренда или естетике — већ одговорности. Пре него што се одлучите за оваквог сапутника, поставите себи три питања:

1. Могу ли му створити услове што сличније природним?

2. Имам ли приступ ветеринару који разуме ту врсту?

3. Да ли желим љубимца или животињу за Инстаграм?

Ако одговори нису убедљиво позитивни, можда је боље држати се класике. Јер, како каже једна стара изрека — свако чудо, за три дана.