Верна керуша Лена чува кућни праг који су домаћини напустили

Верна керуша Лена чува кућни праг који су домаћини напустили

Керуша Лена остала је једини становник напуштеног дворишта у Мокрој Гори код Ужица, одакле се њен домаћин не тако давно одселио у град. Нешто касније срела се са Видомиром и тако је све почело. Ово је прича о њиховом пријатељству.

Пријатељство између човека и пса, по тврдњама научника, датира од пре 15.000 година, када су људи престали са номадским начином живота и почели да се баве пољопривредом, када је и почело припитомљавање и дружење паса са људима. Претпоставља се да је са припитомљавањем паса кренуло још када су древни вукови почели да се приближавају људским насеобинама привучени храном на оближњим отпадима, а према процени, до раздвајања паса од вукова, дошло је пре 7.000 до 30.000 година. Верује се да је пас прва животиња коју је човек припитомио, а тек пре око 200 година почео да разликује расе и уводи стандарде узгоја.

Сада, годово да нема сеоског домаћинства у Србији, а да нема пса. У нашем народу пас представља чувара куће, лавежом брани кућу када домаћини негде оду и важно место заузима у срцима људи који га гаје. Велики број грађана и у граду гаје псе, како у кућама са двориштем, тако и у становима, као кућне љубимце. Однос између власника и пса обично се претвори у пријатељство, а јунакиња наше приче је керуша Лена из Мокре Горе, која је на веома неуобичајен и храбар начин показала верност према власницма који су је оставили саму, када су се из села преселили да живе у граду.

Емиграција становништва из села у градове, иначе, дугогодишњи је проблем наше земље, али наручито у планинским селима јужне и западне Србије, одакле људи последњих деценија масовно одлазе у потрази за бољим животом. Да ли су разлог за то сурови услови живота у селу, или пак нешто друго, питају се планинци који су остали да живе на вековном огњишту. Тако је и у ужичком крају, у селима на падинама Таре и Златибора, чему сведочи и пример Лениних газди, који су напустили родну Мокру Гору.

Па иако су отишли, закључали кућу и капију, кућа ипак није остала сама, у дворишту је остала она, керуша Лена, да чува кућни праг, као и до сада, док су јој газде живеле ту. Можда би се неки други пас кроз неколико дана и он одселио, пронашао нове газде, добио другу кућицу, уживао у неком другом сеоском дворишту, али не би био тако веран као што је Лена својим власницима, који су је оставили на милост судбини. Она је данима склупчана лежала испред кућног прага, ноћима се оглашавала лавежом, тугујући или љутито, али није хтела да напусти двориште.

Њену верност и свакодневну лавеж, деда Видомир Којадиновић (74), није могао, а да не примети. Знајући да су се њене газде, а његове комшије одатле одселили, закључио је, иако је тужна и усамљена, керуша неће  да остави напуштену кућу у засеоку, под чијим кровом су јој газде колико до јуче живели. Тужног погледа, прилично мршава дане и дане проводила је у кругу куће, за храну се сама сналазила, а једног дана када се срела са деда Видом, њен се живот из корена променио. Овако је било.

– Пролазећи сокаком прво сам јој пришао, помазио је, а она ми узвратила пажњу милосрдним, умиљатим погледом. Сусрет са њом ме ни мало није оставио равнодушним, па сам је одмах нахранио и веома брзо смо се спријатељили. Она је пример и жртва напуштања сеоских домаћинстава у овом крају, али нажалост, на такав начин се родило пријатељство између нас. – прича нам Видомир.

Првих дана, он је макар једном дневно одлазио до дворишта где је Лена боравила, ту је обилазио и доносио јој храну. Обавезно би се помазила са њим, а када би кренуо натраг кући испратила би га тужним погледом. Тако су “ковали” пријатељство, док је Видомир једног дана није узео у наручје и однео својој кући, да Лену гаји заједно са својим псом, љубимцем. Тако је и било, али ипак она није хтела да напусти двориште куће које је чувала, већ би се сваки пут када оде Вудомиру, након неког времена проведеног код њега, опет враћала кући.

– Сада Лена и ја баш доста времена проводимо заједно, више није тужна, умиљата је и воли да се игра. Врло је питома, неретко је пустим да уђе и у кућу, јер никада неће да прави неред. Наручито је занимљиво када ми дођу унуци из Ужица, они су је посебно заволели и придавају јој пажњу, чак имају и њеног изабраног ветеринара, који је лечи када се разболи. Ја немам изабраног лекара, а она има, што највише говори колико се бринемо о њој. – рекао је Којадиновић.

Иако је већ загазио у осму деценију, деда Видомир је врло виталан и ужива у шетњи. Свакодневно шета пропланцима, ливадама и висовима Мокре Горе и дневно пређе око шест, седам километара. Приликом пешачења воли да фотографише Мокру Гору из свих углова, па да њене лепоте на друштвеним мрежама представља онима који никада нису посетили најбоље туристичко село света. Цео пут, Лена га прати у стопу.

Аутор: Боривоје Илић