Чак и онда кад вам није ни до чега, кад вам “потону све лађе” и “прођу сви возови”, пас ће вам, у тренутку – променити расположење. Његова радост и искрено одушевљење што вас поново види на вратима стана или дворишта, “обориће вас с ногу” и ви ћете, већ следећег трена – заборавити на све мобинге и стресове које сте доживели, колико малопре, на послу, у превозу…
Осим увреженог мишљења, које је тешко емпиријски доказати, да људи који имају неког кућног љубимца дуже живе од оних који их немају, данас се у развијеном свету све више пажње поклања терапеутском па, у одређеном смислу, и позитивном психичком деловању љубимаца на своје власнике.
Већ сама чињеница да бринете или да, у одређено време, морате да нахраните свог љубимца или да пса изведете у шетњу – представља позитиван и одговоран однос према непосредном окружењу. Деца која су од малена расла са псом (особито јединци) постајала су, касније, врло одговорне али и много мање егоцентричне и себичне особе од оних које нису имале такво искуство. Непосредни контакт са меким крзном, мачке или пса, свеједно, код психички уравнотежених особа, увек су изазивали веома позитиван и леп осећај, а код неких власника чак и ерупцију “родитељских” емоција према љубимцу што се, ипак, не може сматрати баш нормалним понашањем.
Блискост и непосредни контакт, топлина другог тела, откуцаји срца љубимца, предење мачке у крилу, топао и молећиви поглед пса који лежи поред ваших ногу, али и разни несташлуци и игра љубимца и те како могу да делују антистресно. Њихово присуство у дому, коначно, делује позитивно и на укућане али и на нашу измалтретирану урбану психу што има за последицу наше – боље расположење.
С друге стране, и обавезне шетње до парка са љубимцем, контакти са другим псима и њиховим власницима, као и цео тај ритуал изласка из стана на свеж ваздух – такође делује лековито и благотворно на оне који су послом везани за столицу или компјутер. Осим здравог физичког замора, који се јавља током дужих шетњи са псом, не треба занемарити ни општу менталну релаксацију коју доноси опуштена атмосфера са љубимцем у природи. Оболелима од дијабетеса или од разних кардиоваскуларних болести овакве лагане шетње са псом препоручиће сваки лекар.
У друштву у коме живимо, где су новац и материјалне ствари подигнуте на пиједестал највиших вредности, кућни љубимци многима, посебно оним усамљеним и остарелим особама, представљају, понекад и – једине искрене пријатеље. Такве усамљене особе често знају да дуго разговарају са својим псом или мачком, канаринцем… као да су њихова деца, неки стрпљиви саговорници који, за разлику од људи – никада не противурече. И то не треба да чуди. Јер, потреба за непосредном комуникацијом и интеракцијом са живим бићем остаће насушна потреба човека и убудуће, упркос свим савременим техничким средствима комуницирања која имамо и данас. Другим речима, у отуђеном свету којем и ми припадамо или како рече Маркузе, у данашњем друштву “опште колективне усамљености”, кућни љубимци, и на овом плану, добијаће све више на значају.
Није ли све ово претерано речено?
Мислим да није. Уосталом, у развијеним друштвима на Западу већ неко време се пси, посебно лабрадори, користе као терапеутски пси, али и као помоћ старим, изнемоглим и болесним па и особама са посебним потребама. Захваљујући свом мирном и пријатељском карактеру, лабрадори се, уз немачке овчаре, све чешће обучавају и за водиче слепих и слабовидих особа, за асистенте глувим особама.
На пример, пси обучени за помоћ глувим и наглувим особама упозоравају свог власника на разне звуке као што су звоно на вратима, аларми, плач бебе, провала лопова у стан и слично. Пси данас помажу и бројним хендикепираним особама; донесе им одређене и испуштене или на неком месту остављене предмете, помажу им у свлачењу, облачењу… Неки пси имају чак способност да предвиде епилептички напад свог господара и да га на ту опасност благовремено упозоре што је од пресудне важности за такве особе.
Дакле, ако вам треба лични терапеут узмите, само за себе – свог кућног љубимца.
Пише Душан Мариновић
https://www.natura.rs/