Псе су веома волели и Кинези који су их држали по својим царским палатама као псе за разоноду и пратњу. Развој тих „паса за наручје” везује се за процват кинеске културе а прве трагове настанка расе пекинезера налазимо још пре 2.000 година.
Ту расу прва је описала царска удовица Це-Хи, а како је пекинезер био веома драгоцен пас, њега су убрзо пожелели и европски владари, трговци и дипломате који су долазили у Пекинг. И жеља им се, по обичају, испунила: на свечаности су Кинези донели својим европским гостима пекинезере, у лепим кошарицама, на свиленим јастуцима. Но, чувена пословична кинеска уљудност била је и тог пута варљива: већина поклоњених паса је током пута – умрло.
КИНЕСКИ „ПОКЛОН”
Предање каже да су ти пси у Пекингу, последње вечери пред пут, добили храну у коју су, по строгом царевом наређењу, били стављени и ситни бамбусови иверци који су, очекивано, током пута, и проузроковали унутрашње крварење код поклоњених пекинезера и од чега су они умрли у великим мукама.
Заправо, веома дуго никоме није успело да пекинезере допреми у Европу. Тек када је дошло до пораза кинеског цара, који је био принуђен на бег, и поред правог масакра над тим малим и омиљеним псом од стране кинеских службеника на двору, енглеском адмиралу Џону Хеју пошло је за руком да ипак спаси пет пекинезера и допреми их, као прве примерке, 1860. године у Енглеску.
С обзиром на то да је пекинезер превасходно пас за забаву и игру, није никакво чудо да је веома брзо постао љубимац и на многим европским дворовима тог времена.
НАПОЛЕОНОВЕ ЖАЛОПОЈКЕ
У Европи су прво били цењени ловачки пси. Већ крајем деветог века бележимо око девет различитих раса ових паса.
Карло Велики је чак донео закон којим је обавезао своје поданике да иду у лов на вукове, а за које су коришћени велики пси. Уосталом, у то време имати што већег пса значило је имати и већи углед, па су феудалци тог времена и те како водили рачуна о томе. Многи од њих именовали су и посебне службенике чија је основна дужност била да брину о тим псима. Колико су племићи тадашње Европе ценили своје псе показује и податак да су их водили свуда, чак и у цркву и на друга света места, а за то су, касније, добили и посебно одобрење цара.
Неколико векова касније уважена господа су се, након посета племенитим дамама, јадали да су на пријемима најбоља места заузимали њихови пси, а император Наполеон се такође жалио да је постељу своје Жозефине морао да дели са – псом.
Цареви, краљеви, грофови и друга господа су, по тадашњем обичају, на прво место у својим дворовима постављали псе, док су остала места припадала дворјанима. Псе су феудалци редовно водили и на сахране, играли се и разговарали са њима. Тако су пси ублажавали краљевске бриге. По смрти омиљеног пса, остало је забележено и то, приређивани су им свечани погреби а неки, чак и окрутни владари су, у жалости за својим љубимцем, искрено плакали.
ЕНГЛЕСКИ „СПЕЦИЈАЛИТЕТИ”
Енглези су остали запамћени по томе што су први узгајали псе који су се борили са медведима који су били везани за вериге. Те борбе касније су се рашириле и на мегдане са лавовима, вуковима и биковима.
На двору Јакова Првог био је запослен и „Мастер оф Гаме, Беерес, Буллес анд Догс” који је организовао борбе животиња, а за узгој борилачких паса „мајстор” је имао око 20 куја.
Неколико векова касније Енглеска се „прославила” и по гладијаторским борбама паса. У тим борбама су се по- себно исказали булдози чија је и историја, у буквалном смислу речи – крвава.
Наиме, првобитно је булдог помогао месарима који су клали бикове. Учинили су их таквим да им је доња чељуст била дужа како би што успешније могли загристи и држати бика, а да при томе могу да дишу. Одточни канали испод очију булдога омогућавали су им да се крв бика лако слива и не залива им очи.
Али, када су булдози променили „месарски позив” и постали гладијатори, власници су их „заштићивали” посебним оковратницима из којих су штрчале бодље. Борбе у „псећим аренама” биле су толико сурове да су се обично завршавале смрћу једног од паса. Да парадокс буде још гори, ти псећи бојеви имали су и кулинарске намене: Енглези су веровали да је месо разјарених паса – слађе.
АПСУРДИ ИСТОРИЈЕ
Велики теоретичар немачке кинологије и творац немачког овчара Макс фон Стефаниц узгојио је фантастичну расу паса изузетно одану човеку. Сам Стефаниц описао је немачког овчара као „пса са племенитом главом, приврженог господару, послушног и паметног човековог пратиоца склоног лаком учењу, самосвојног, дивљег мегданџију и незаустављивог нападача у одбрани”.
Када је Макс Фон Стефаниц умро 1936. године њему је у част лајало и жалосно завијало 700 немачких овчара. Три године касније ти исти паметни пси били су праве жртве историјског парадокса.
Наиме, тог племенитог пса је немачки нацизам преобратио у суровог есесовског гонича и трагача. Адолф Хитлер је наредио да се у немачку армију укључи око 30.000 немачких овчара од којих су само ретки преживели рат.
Немачки министар полиције Хајнрих Химлер доделио их је и чуварима нацистичких концентрационих логора. На самом крају рата, логораши, и сами жртве терора, већину тих паса су побили на најсвирепији начин и кремирали у великим логорским пећима. Тако је човек својом охолошћу и ту племениту животињу преобратио у звер остављајући, ипак, поуку свим љубитељима паса да никада више не понове такву грешку.
МИТОЛОГИЈА
У старим религијама и митологијама пас има посебно место, али и у уметности и симболици тих култура. Пса срећемо у многим старим уметничким делима, у песмама и скулптурама, на фрескама, бронзи…
Највернијег човековог пратиоца налазимо и у улози митолошког посредника између овог и оног света, па је неретко, у митологији, улога пса повезана са смрћу, подземним светом, тамом и паклом. Пас је, на пример, у египатској религији, „црни” бог смрти Анубис, а у старогрчкој митологији страшни чувар подземља је троглави пас Керберус, човеков пратилац и водич кроз ноћ смрти.
Код других култура, међутим, пас има сасвим другу симболику. У афричкој митологији, на пример, пас има улогу „пророка”, предсказивача догађаја и посредника мисли умрлих.
У Океанији симболика пса повезана је са сексуалношћу, док је у исламском свету пас врло нечиста животиња јер су готово све његове особине ђаволске. Изузетак је био само хрт кога су сматрали за чисту животињу.
Аутор Душан Мариновић
Наставиће се…
Фото: freepik.com
Извор: https://www.natura.rs/
Остали текстови
