Да ли се пас понаша само по матрици аутоматизма, инстиктивно и рефлексно, односно да ли jе он “ускраћен” за све оне свесне радње коjе красе људе? Уколико бисмо прихватили тезу да су све реакциjе нашег пса искључиво аутоматске, односно инстиктивне и рефлексне природе, тада бисмо нашег наjверниjег приjатеља потиснули на збиља веома ниску степеницу живих бића, на ниво jединке коjа своj живот живи примитивно и jадно. Наравно, пас jе много више од тога, али осим инстиктивног, а касниjе ћемо видети и свесног, у његовом понашању, комуницирању и учењу веома важну улогу имаjу и рефлекси. Како се они манифестуjу и какав jе њихов утицаj на целокупно понашање и живот паса само су нека питања на коjа ваља одговорити.
Пажљивиjи читаоци вероватно се сећаjу да смо већ напо- менули какву важност за пренос биопорука, па самим тим и за понашање паса има централни нервни систем коjи и ниjе ништа друго него „контролни центар” животиње; он координира његове механичке и хемиjске активности (рад хормона) и тако обезбеђуjе складно функционисање свих органа коjи су значаjни за живот и понашање пса. Таj систем, као што jе познато, одређуjе рад мишића и унутрашњих органа и већина нервних ћелиjа код кичмењака концентрисана jе у кичменоj мождини и мозгу коjе зато и називамо централним нервим системом (ЦНС), док изданке нервних ћелиjа, коjи сежу до свих, па и наjудаљениjих делова тела зовемо – периферним нервним системом (ПНС).
Без разумевања функционисања тих фундаменталних система тешко jе разлучити шта се догађа са псом па стога, да бисмо зашли дубље у таjанствени свет нашег љубимца, желимо да подсетимо на то како, када и зашто реагуjе наш четвороножац и, наравно, ко jе „наjодговорниjи” за његово уобичаjено, „нормално”, али понекад и непредвидљиво, за нас „ненормално понашање”.
ОДГОВОР БИОСИСТЕМА
Нервне ћелиjе или неурони, веома осетљиве природе, има- jу „задатак” да примаjу надражаjе, како из унутрашњости тела тако и из његовог окружења. Надражаj побуђуjе нервне ћелиjе коjе, на таj начин, и примаjу информациjе (биопоруке) о томе како функционишу унутрашњи органи или шта се то догађа у окружењу.
Сензорни, чулни или аферентни (доводни) неурони су нер- вне ћелиjе коjе примаjу надржаjе (нервне импулсе) из спољне средине или из организма. Та сензибилна влакна затим прослеђуjу примљене информациjе до ЦНС и њих називамо – аферентним неуронима. Нервна влакна коjа воде поменуте импулсе из ЦНС-а ка органима називамо моторичким, а ћелиjе покретачким, моторичким или еферентним (одводним) неуронима.
Основна функциjа нервног система, дакле, огледа се у рефлексима коjи су одговор тог система на унутрашње или спољне надражаjе. Ако пса, на пример, убодемо у шапу, он ће jе рефлексно одмакнути. Или, када храна дође до желуца он ће почети „самоинициjативно” да jе вари што значи да jе надражаj (у овом случаjу храна) проузроковао „радњу” коjу дефинишемо као рефлексну.
Но, како све то изгледа посматрано кроз научну лупу?
Нервни надражаj, у том процесу од изузетне важности за организам, од аферентних наурона „путуjе” ка ЦНС, а одатле ка моторичким ћелиjама коjе прослеђуjу одговор организма до скелетних или унутрашњих мишића. Пут од нервног надражаjа до органа коjи одговара на надржаj, односно извршава „команду” зовемо – рефлексни лук. Код паса, али исто тако и код човека, могу се лако пратити прости и стеротипни, али и они врло сложени рефлексни лукови.
У наjjедноставниjем примеру рефлексни лук састављен jе од по jедног чулног и моторичког неурона. Сензорна, односно доводна аферентна нервна ћелиjа „води” импулс ка jедноj синапси (контакту, нервном преклопнику) и преко ње надражаj долази до моторичке, тj. одводне, еферентне нервне ћелиjе. То jе пример моносинаптичког рефлексног лука. У тоj врсти лука импулс долази преко кичмене мождине као рефлекс стезања скелетног мишића и он jе одлучуjући за одржавање правилне регулациjе дужине скелетног мишића (грчење и стезање), односно за – целокупну моторику животиње.
Другим речима, без сталног функционисања тог рефлекса и стезања мишића, пас не би могао да одржи своj мишићни тонус (напетост), односно љубимац не би могао да издржи ни тежину властитог тела. Отуда озбиљне повреде кичмене мождине, укључуjући ту и њен прекид, и доводе до парализе, односно до одузимања поjединих делова или, у наjгорем случаjу – целог тела.
Код моносинаптичког рефлексног лука, где су надражени и реагуjући орган идентични, можемо говорити и о саморефлексу коjи има изванредно сталан праг надражености. Пример саморефлексне радње имамо код нас самих: благим ударцем испод колена наша подколеница ће се исправити што jе доказ да смо „погодили прави живац”, односно да jе код нас дошло до реакциjе коjа ниjе вољна. Међутим, када би дошло до исцрпљивања тог рефлекса, били бисмо сведоци промене тонуса држања животиње коjа се тада више не би могла држати усправно.
Код полисинаптичког рефлексног лука, међутим, у по- менутом процесу преноса биопоруке, мора да учествуjе jош jедна контактна ћелиjа.
Код кичмењака рефлексни лук „тече” преко кичмене мождине или мозга. Спинални или кичмени рефлекси, осим свог одбрамбеног значаjа, имаjу и функциjу да одрже одређени положаj тела код животиње. Примера за то jе много. Ако псу нехотице згазимо шапу он ће jе, због изазваног бола, у тренутку, повући назад; ако у вежбању одбране приликом наредбе „отпусти” рукав, потегнемо истовремено назад поводник, пас ће рефлексно загристи и повући назад и „насртљивца”. Или, када псу бацамо низ брдо какав штап, он ће поjурити за њим. Вођен великом жељом да га ухвати, он ће се у трку – преврнути на леђа. Али, исто тако у тренутку, он ће се рефлексно поново поставити у правилан положаj. Уосталом, мачку како год да баците, она ће се, приликом пада, такође рефлексно, увек дочекати на све четири ноге.
Дакле, рефлексне радње су независне од воље животиње иако их jе она, као и ми, свесна (на пример, грчење скелетних мишића због болести).
Код кичменог рефлекса, међутим, активно jе укључена само кичма, док jе код краниjалног рефлекса, као што jе киjање, „ангажован” само мали део мозга, па зато и кажемо да су полисинаптички рефлекси, дакле, рефлекси мозга.
Киjање, као позната рефлексна радња, настаjе због надражаjа носне слузокоже; са кашљем jе исто само што jе овде реч о надражаjу грла. Ти полисинаптички рефлекси делуjу аутоматски па их можемо дефинисати као jедноставан однос између надражаjа и реакциjе. Али, праг надражаjа коjи изазива рефлексне радње овог типа ниjе потпуно константан мада ниjе подвргнут ни таквим колебањима као што jе то случаj код филогенетских програмираних физиолошких механизама понашања.
Али, шта се то догађа са нашим псом коjи „из чиста мира” почне да се упорно чеше?
Полисинаптички рефлекс jе и то упорно чешање коjе некада прелази и у право гребање. Наиме, таj рефлекс се jавља код паса на око приближно 12 секунди траjања надражаjа свраба, што значи да се у том периоду надражаjни праг по- већава. Већ после девет секунди од нестанка надражаjа, према истраживањима, успоставља се првобитно стање, односно претходни надражаjни праг.
СТРАХ ОД ПУЦЊА
Рефлекси су значаjни и када животиња мора да буде у сталноj приправности и да реагуjе одговараjуће на надра- жаjе. Рефлекс чешања, коjи jе веома важан за живот пса, има две своjе функциjе. Пре свега, он омогућава животињи да сазна место где jе настала иритациjа на површини тела, то jест где jе, на пример, бува. Друго, таj рефлекс има „задатак” и да покрене животињу на чешање и на таj начин „реши проблем”. Наравно, уколико бува ниjе одстрањена, већ се jедноставно преместила на други краj тела, уследиће веома брза реакциjа пса и гребање ће се наставити.
Рефлекси имаjу задатак и да бране организам од штетних утицаjа околине и њих називамоо – одбрамбеним; сетимо се само како пас рефлексно узмиче пред ударцем, како рефлексно затвара очни капак када га милуjемо по глави, како се искашљава итд.
За преживљавање jединке важан jе и одбрамбено-на- падачки рефлекс коjи се манифестуjе код наших љубимаца приликом пуцња, детонациjа, бомбардовања или “звижда- ња” мина, пробиjања звучног зида авиона али и приликом грмљавине, jаких звукова уопште.
Доминантан пас у таквим ситуациjама реагуjе одбрамбено-нападачки; он се рефлексно окреће ка извору звука и ставља се у одбрамбени положаj. Врло доминантан пас, што не значи да jе и агресиван, приликом пуцња може и напасти. Зато jе сасвим нормално да пас тада изведе своjу одбрамбено-рефлексну кретњу и да рефлексно тргне главу ка извору звука, „нападачу” коjи угрожава његову безбедност.
Искуства су показала да ће се тако понашати доминантан пас; психички закочени пси ће се, међутим, у таквим си- туациjама понашати, захваљуjући и сталном притиску своjих власника, попут оваца, дакле мирно и без реакциjе. Управо зато судиjе на испитима и такмичењима у раду мораjу да разликуjу да ли се у тим случаjевима ради о чисто одбрамбено-рефлексноj радњи пса или jе ту реч о страху на пуцањ. Судиjа коjи би те две ствари стрпао у исти кош, по мишљењу словеначког комуниколога и етолога Франце Врега, показао би своjе елементарно непознавање физиологиjе и одбрамбеног понашања пса.
Наставиће се …..
БРАЋА ПОД КОЖОМ
Без обзира на велике разлике у погледу телесне грађе, величину или боjу длаке, пси различитих раса припадаjу истоj врсти и заправо, како пише познавалац паса Десмонд Морис, свака раса паса може се парити са сваком другом пасмином и тако створити такође репродуктивно потомство.
Генетске разлике узгоjене „педигреjским укрштањем” превишу су мале, каже оваj стручњак, да би издвоjиле било коjу расу на биолошком нивоу. Ако бисмо немачку догу вештачким путем оплодили спермом мужjака чиваве, она би без сумње окотила легло штенади што показуjе да не постоjе две пасмине коjе су генетски инкомпатибилне, односно коjе се не би могле теоретски и практично упа- рити. Али, упозорава Морис, ни упарити псе са вуковима ниjе уопште тешко и из такве комбинациjе добили бисмо такође – плодно потомство.
То значи да без обзира на драматичне габаритне разлике међу расама, сви пси и нису ништа друго него браћа под кожом, па jе, стога, и њихово нагонско и инстиктивно понашање, условљено генетским програмом, такође или углавном – исто.
Аутор Душан Мариновић, www.natura.rs
Остали текстови
Крпељи вребају са свих страна, не само из траве
