Ако сте некад приметили пса са жутом машном или марамом и помислили како је веома симпатичан, те пожелели да га помазите, вероватно нисте знали да управо ова боја указује на љубимца који има проблем са анксиозношћу и реактивношћу.
Да, добро сте прочитали: иако су ова стања доскоро била резервисана само за људе, неки страхови су и те како присутни и код кућних љубимаца. Поједини љубитељи животиња досетили су се како да им помогну и тако је 2012. године настао пројекат “Жути пас”, а сваки 20. март обележава се као Дан жутих паса.
Тим поводом разговарали смо са Дуњом Ковач, докторком ветеринарске медицине и бихејвиорискињом у Пет Институту – бихејвиоралном Центру за кућне љубимце, која наглашава да ,,пас који је уједљив или агресиван није жути пас”.
“Категорије које потпадају под жуте псе могу бити штенци, друга категорија су пси који су у тренингу, треба да постану водичи и помагачи, као и асоцијални пси који нису агресивни али су под стресом, затим старији пси који слабо виде или пси који се опорављају након операције”, прича докторка за “Љубимце” и додаје да пројекат “Жути пас” није “власничко спирање од одговорности”.
Анксиозност код паса је стање константне стрепње: пси који пате од ње често страхују да их власници не оставе, што напослетку најчешће и јесте разлог због кога власници одбацују своје љубимце.
Докторка Ковач је активна заступница пројекта “Жути пас” о коме нажалост зна мали број људи у Србији.
“Пројекат је успешан само онолико колико људи зна о њему”, додаје она.
Илустрација: Важно је на време препознати проблеме код љубимца и одвсети га код стручног лица
Проблем је у генерализовању страхова
На питање ,,да ли је могуће радити на превазилажењу страхова код паса”, др Ковач поручује да све зависи од старости пса, а велики проблем је и у томе што се страхови генерализују.
“Све зависи од старости пса: много је лакше радити са штенетом и младим псима, јер имају мање учвршћених облика понашања. Код старијих паса је то прерасло у наглашени страх, фобију, и тада је много теже”, додаје докторка.
За почетак, стручно лице мора да дијагностикује врсту и степен страха.
“Проблем је у томе што се страхови генерализују: пас се боји једне ствари, а може почети да се плаши сличних страхова”, додаје она.
Како прича др Ковач за “Љубимце”, страхови се код паса надограђују. Пас се у почетку боји једне ствари, а оно што је важно је да “следећи страх никад не анулира други”.
“Веома је тешко радити са овим псима, јер их је тешко ухватити”, истиче Ковач, додајући да се на основу тога за сваког пса креира индивидуални приступ.
Такође, како прича докторка Ковач, рад са псима који имају страхове је дуготрајан, а гаранције излечења нажалост не постоје.
“Исход је неизвестан”, каже докторка за “Љубимце”.
Рушимо мит: Да ли су мањи пси агресивнији?
Овај повод искористили смо да питамо докторку Ковач да ли су мањи пси заиста агресивнији, а њен одговор указује на то да, као и многим случајевима, кључну улогу има власник.
“Власници малих паса праве грешку, јер их више штите, па ови љубимци постају презаштићени. Не пуштају их да буду пси. Презаштићеним малим псима недостаје социјализација и заштитничким понашањем код њих само развијамо неке страхове”, поручује Ковач и додаје да су власници великих раса свеснији да имају велике љубимце које морају да држе под контролом и да их правилно васпитавају.
Извор: https://ljubimci.telegraf.rs/psi/ponasanje-pasa/3859810-novi-strah-nikad-ne-potiskuje-stari-doktorka-kovac-pojasnjava-kako-da-pomognete-anksioznom-psu
ФОТО: Pixabay
Остали текстови
