Људи све удаљенији једни од других, а везују се за љубимце

Етологија: понашање, комуницирање и учење животиња

Пас је нераздвојни део природе, својеврсна особеност која жели и да остане то. Зато, када се играмо и комуницирамо са њим, када покушавамо да уђемо у његову психу, разлоге понашања и хтења, када га учимо, али и он нас, многим стварима, ми се стапамо са природом којој се морамо, како је то давно упозоравао Жан Жак Русо – неминовно вратити. Улога највернијег човековог пријатеља у том повратку природи, наравно, није мала и зато, да бисмо боље разумели нашег пса, његов невербални говор покрета и израза, његове поруке и мотиве који га терају на акцију, за почетак наше серије текстова о етологији, понашању, комуницирању и учењу паса, биће најбоље да се, најпре, вратимо у далеку прошлост када је и дошло до првог сусрета два ловца, човека и пса.
Тајанствени свет душевности код људи истражују психологија и психијатрија. Са истраживањима те сфере код живих бића, посебно код виших врста, није се доскора бавила ниједна научна дисциплина па стога није било ни литературе о психологији паса, њиховом менталном животу и понашању. Тек пре пет-шест деценија научници су се позабавили тим феноменом и, као резултат тих истраживања, настала је нова научна дисциплина – етологија.
Човечанство доживљава научно-технолошку револуцију која је проузроковала нагле социјалне, технолошке, информативне и друге промене. Последњих деценија дошло је до нагле урбанизације и отуђивања људи, не само једних од других, већ и од своје генеричке суштине, до удаљавања човека од природе. Међутим, та чињеница је, с друге стране, попут одбрамбеног несвесног механизма, како пише енглески познавалац домаћих животиња и писац Десмонд Морис, условила да се људи све више занимају па и везују за своје кућне љубимце, посебно за псе које су, све радије и чешће, примали у своје домове, третирајући их неретко и као праве чланове својих домаћинстава.

У сталном контакту са псом савремени и образовани човек је, природно, желео да проникне и у његову психу, изађе у сусрет његовим потребама и жељама.
Но, ту су се појавиле многе препреке и питања: Како пас живи свој живот, је ли могуће досегнути његово доживљавање света и човека, како комуницирати са њим када не познајемо његов свет “мисли”, осећања и нагона, како успоставити међусобно разумевање и поверење када четвороножац не резуме наш говор, а ми његов невербални говор покрета и израза? Човек се питао и да ли наш пас уопште размишља, повезује логично догађаје, просуђује своју околину, нас?…
Да би се одговорило на та питања било је, најпре, потребно храбро напустити “практично потврђену” Павловљеву теорију о условном рефлексу коју су љубитељи паса и кинолози разумевали, опет, веома упрошћено: ако пас нешто не уради или згреши, треба га оштро тргнути поводником, а ако заповест изврши на жељени начин онда га треба похвалити и – наградити посластицом.

Искрено говорећи, улазећи полако у кинологију и тајанствени живот паса, својевремено сам и сâм био убеђен да Павловљев условни рефлекс функционише перфектно; нисам размишљао о другим могућим мотивацијама свог пса, апетенцији, о унутрашњем свету љубимца, његовој души и разлозима који га нагоне или не на акцију… А тих скривених, “тајанствених” разлога је, показаће наша серија текстова, и те како много…

Ипак, да би се научно објаснило понашање, комуницирање и учење паса није згорег вратити се у далеку у прошлост и видети како је он еволуцијом прво настао, а потом и како је дошло до тог првог сусрета, никада прекинутог пријатељства између човека и пса.