Бројне расе данашњих паса настале су дугом селекцијом некадашњих овчарских и пастирских паса. Немачки овчар, пули, бордер коли, бернски планински пас, фландријски говедар, белгијски овчар, холандски овчар, ротвајлер, шкотски овчар, брадати коли, бобтејл, комондор, бриешки овчар или наш шарпланинац и данас се користе за заштиту, чување и вођење стада, враћање изгубљених грла, одбијање напада, лопова и дивљих звери. У развијеном свету нису реткост ни такмичења у овчарењу тих паса. Но, како то пас води стадо? Од тренутка када је припитомљен, пас је најпре био човеков помоћник у лову. Касније, сточарство доживљава експанзију али стада вођена на испашу по планинским пашњацима, долинама и степама била су све више идеалан плен дивљим зверима и лоповима.
Тада долазе до изражаја и друге способности пса, међу којима је човек посебно уочио и ону његову урођену особину а то је – чување. Како је човек без проблема обучавао пса за лов, почео је и са његовом обуком чувања стада, да одбија нападе лопова и дивљих звери.
– Претпоставља се да су се први пастирски пси појавили код номадских племена у Азији пре више хиљада година. Посредством Феничана они су стигли у Европу где су укрштани са аутохтоним расама када су створени даљи преци данашњих овчарских и пастирских паса. Према неким изворима први пастирски пси били су крупног раста, високи, снажни, дуге длаке, врло храбри и оштри, увек спремни за беспоштедну борбу са нападачем. Први пастирски пси су били светлих боја или најчешће бели и то зато да би се разликовали од звери и да би били уочљиви ноћу – пише Иван Лукић, познати српски кинолог и одгајивач немачких овчара.
По њему, прву селекцију тих паса почели су стари Римљани који су их, затим, још више проширили по ондашњем старом свету. Обуком и радом са тим псима дошло се до савршенства, како у чувању и одбрани стада тако и у проналажењу и враћању изгубљених грла у стадо.
– Обука пастирских и овчарских паса се углавном обавља имитирањем. Обука штенета почиње у периоду између шестог и осмог месеца живота, уз старијег и већ искусног пса. За неколико месеци и оно ће постати добар “радник”, односно добар овчарски пас. Осим у стаду овај пас може одржавати ред и међу осталим домаћим животињама (гуске, патке, кокошке, свиње) притом их не нападајући и не давећи их – тврди Лукић.
Занимљиво је напоменути да је тај инстинкт овчарских паса да “одржавају ред у стаду”, у ствари, наслеђен из времена када су сви домаћи пси били вукови.
Наиме, када се анализира систем овчарења данашњих овчарских паса јасно се види да је он готово истоветан оном који, у лову на крупну дивљач, користи сваки чопор вукова. Како?
Предвођени својим вођом, вукови опкољавају жртву, пресрећу је и наводе тамо где је чекају, у заседи, најјачи припадници чопора. Тај систем лова, записан у њиховом генетском коду, сачували су и овчарски пси с том разликом што они не убијају већ само усмеравају, воде и, наравно, чувају стадо оваца на начин који им је одредио њихов вођа чопора, у овом случају – пастир стада. Тајна, што се при самом вођењу стада оваца овчарски пси толико крећу и трче око њега, горе-доле, јесте у томе да само два овчарска или само један пас ради све оно што је, у дивљини радио – цео чопор вукова.
Дакле, имитирањем рада и фингирањем целог чопора данашњи овчарски пси и успевају да тако успешно и без грешке воде своје стадо.
Остали текстови
Решена мистерија мачјег језика и зашто се лижу
