Зашто су мачке тако посебне?

Мачке су једине асоцијалне животиње које смо успешно припитомили. Ипак, разочарани смо што се са њима не зближавамо тако лако као са псима. Међутим, да ли је можда проблем у томе што не разумемо њихове сигнале?

Пси делују готово биолошки неспособни да сакрију унутрашња расположења – гегање, гласно дисање, махање репом су знаци задовољства, нервозе или чисте, непатворене радости. Упркос ономе што славна уметничка слика жели да нам поручи, пси би били страшно лоши покераши. Сувише лако препознајемо све њихове сигнале.

Мачке имају софистициранији говор тела – њихово расположење сигнализира се преко трзаја репом, накострешене длаке и положаја ушију и бркова. Предење обично (али не увек) означава задовољство. То су обично поуздане методе да се утврди да ли је мачка пријатељски настројена или ју је боље оставити на миру.

Иако можемо бити прилично сигурни у везаност паса за нас, упркос хиљадама година колико су нам припитомљене мачке правиле друштво, оне и даље трпе неку врсту лошег ПР имиџа.

Самосталност коју многи доживљавају као бонус, други доживљавају као уздржаност или себичност. Њихови критичари тврде да оне исказују нежност само кад им је празна чинија за храну.

Власници мачака тврдиће да су све то глупости, наравно, и да је њихова повезаност са мачком једнако јака као код било ког власника пса. Али зашто онда и даље опстаје тај имиџ уздржане, непријатељски настројене мачке? И има ли у томе истине?

У најмању руку, имиџ „самосталне” животиње, није много нашкодио популарности мачака као кућних љубимаца. Сматра се да само у Великој Британији има чак 10 милиона припитомљених мачака. Неких 25 одсто домаћинстава има бар једну мачку, сматрало се у време кад је спроведена студија 2012. године.

Илустрација: Мачке нису биле зависне од људи, зато су теже припитомљене

Једно од веровања могло би да буде засновано на начину на који су оне припитомљене. Био је то много постепенији процес него са псима – а саме мачке су значајно одредиле како се он одвијао.

Најраније припитомљене мачке су почеле да се појављују у неолитским селима на Блиском Истоку пре око 10.000 година.

Нису биле зависне од људи – биле су подстицане да храну лове саме, чинећи усеве и залихе хране безбедним од пацова и других штеточина.

Од самог почетка, наш однос са њима је био на нешто већој дистанци него са псима, који су нам помагали да ловимо и који су се поуздавали у то ће им људи дати део плена.

Мачка која би баш у овом часу могла да лежи склупчана на вашој софи или зури у вас са осматрачнице на врху полице са књигама, задржала је бројне инстинкте из времена пре припитомљавања – жељу за ловом, патролирање територијом, чување територије од других мачака; мачке су много ближе прецима од паса. Наше припитомљавање мачака само их је делимично издвојило из дивљине.

„Углавном се само ради о нашем погрешном разумевању ове врсте”, каже Карен Хистенд, ветеринарка и повереница Међународног центра за негу мачака.

„Пси и људи су веома слични и већ дуго живе заједно. На неки начин, радило се о ко-еволуцији. У случају мачака, то се десило много скорије. Оне потичу од усамљеног претка који није друштвена врста.”

Афричка дивља мачка од које смо припитомили наше кућне мачке, Felis lybica, обично живи усамљеничким животом, а углавном се састаје с другим мачкама само у време парења.

„Мачке су једине асоцијалне животиње које су припитомљене. Свака друга животиња коју смо припитомили има друштвену везу са другим припадницима властите врсте”, каже Хистенд.

Илустрација: Мачке су све популарније као кућни љубимци

Имајући у виду да су мачке толико нетипичне у односу на друге животиње са којима живимо, није ни чудо да смо можда погрешно тумачили њихове сигнале.

„Зато што су толико самоопредељене и умеју да се старају саме о себи, мачке постају све популарније”, каже Хистенд.

„Али да ли им овакав начин живота одговара сасвим је друго питање. Људи од мачака очекују да буду као ми и као пси. Али оне то просто нису.”

Истраживања о емоцијама и друштвености мачака одавно су у заостатку у односу на она о псима, али се у последње време малко убрзавају. Већина њих је још у раним фазама, али се већ показало да се однос мачака према људима креће прилично компликованим спектром.

„Високо је променљив, зависи од генетике и њихова друштвеност може да проистекне из онога што искусе у првих шест или осам недеља живота. Уколико имају позитивна искуства у раним фазама живота, вероватно ће волети људе и желети да се друже са нама.”

Чак је и припитомљеност мачака спектар сам за себе. Дивље луталице често се крију или беже од људи, понашајући се много више као њихови дивљи преци.

На Медитерану и у Јапану, колоније „комуналних мачака” расту у рибарским селима и довољно су пријатељски настројене да се саживе са мештанима који их хране.

У Истанбулу, на пример, становници хране и пазе мачке полу-луталице. Оне су постале део идентитета града, а недавно је о њима чак и снимљен документарни филм.

Потом су ту мачке које живе са нама, али чак и та подврста је спектар; неке одржавају релативну дистанцу, док друге цветају у људском друштву.

Уколико желимо јаку везу са нашим мачкама, на шта би требало да обратимо пажњу?

Баш као и пси, мачке комуницирају много више уз помоћ тела него звукова.

Мислим да је људима много теже да протумаче њихов говор тела у односу на псе”, каже Кристин Витале, докторка истраживачица која проучава понашање мачака. То није нужно кривица мачака.

Илустрација: Мачке имају посебнбу мимику 

Једна важна особина можда је омогућила псима да престигну мачке у додворавању људима. Студија са Универзитета у Портсмуту показала је да су пси научили да опонашају мимику новорођенчади, што активира жељу за неговањем код њихових власника.

Чини се да се промена огледала у развоју мишића који подиже унутрашњу страну обрве – и не може се наћи код њихових вучјих предака. „Очи штенета” нису само клише, оне су еволутивни трик који је појачао везу паса са људима.

Лоше вести за мачке? Оне немају тај мишић. Као последица тога, поглед мачке уме да делује хладно и непријатељски настројено, а две мачке које зуре једна у другу често су увод у озбиљну кавгу.

Али поглед са спорим трептањем – који вам мачка вероватно упућује са другог краја собе – нешто је сасвим друго; то је њихов начин исказивања љубави. Чак и окретање главе на једну страну није нужно презир, већ знак да се опуштају.

Витале указује на властито истраживање на Орегонском државном универзитету – власници су остављали мачке и псе у одређеној просторији, а затим се изненада враћали после неког времена.

„Једна занимљива ствар је да је већина мачака, која се осећала безбедно код својих власника, кад би се ови вратили, поздрављала власнике а потом се враћала испитивању собе, уз кратко повремено прилажење власницима. Пси су се понашали веома слично”, каже Витале.

„Кад пас трчкара по соби, играјући се с играчкама и повремено се враћајући власнику, ми се онда не бринемо толико.”

Истраживачи то зову „безбедним везивањем” – опуштеност по повратку власника која сугерише јаку емотивну везу између њих.

„Пристрасност у очекивањима људи од животиња утиче на њихово понашање”, каже Витале.

Присиљавањем мачака да се понашају више као пси – да нас обасипају пажњом – ми покушавамо да их удаљимо од њиховог природног понашања.

Хистенд каже да наша историјска немогућност да темперамент мачака сагледамо другачије од оног код паса заправо представља део проблема. Чак ни стручњаци са годинама и годинама искуства у овом пољу нису на то имуни.

„Ишла сам на једну конференцију 2007. године и осећала се тамо као потпуни идиот”, каже она.

„Ту су саопштене основне информације о мачкама које нисам знала, као што су да воле да воду и храну добијају на различитим местима. Ова истраживања прилично су нова, али једном кад сте довољно скрушени да се помирите с тим да је оно што сте знали о њима погрешно, тад почињете да сазнајете ствари о њима које су занимљиве.”

Илустрација: Мачка пребацује властити мирис на вашу кожу и истовремено пребацује ваш на сопствену длаку

Узмите на пример начин на који се мачке чешу о власнике. То се некада сматрало обележавањем територије, као што дивље мачке раде на дрвећу или другим обележјима територије.

Али кад оне то раде на људима, то је обично знак везаности – мачка пребацује властити мирис на вашу кожу и истовремено пребацује ваш на сопствену длаку. То раде дивље мачке са другим мачкама са којима су у савезништву. То је начин да се створи „јединствени мирис” који раздваја пријатеља од непријатеља.

На крају, каже Хистенд, једна ствар је кључна – опуштене мачке су много склоније склапању пријатељства. „Оне желе воду, храну, место за спавање и кутију за песак тачно онако како треба, а кад то добију, спремне су да почну да истражују друштвене везе.”

Дакле, кад се следећи пут вратите кући и затекнете мачку како вас у тишини проучава са кауча или лењо зева док се гега ходником, немојте бити разочарани. На властити, повучени начин, оне вам саопштавају да им је драго што вас виде.

Извор: https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-51088824