Насупрот фиксираним узорцима наследно координираних кретњи апетична понашања наших љубимаца су веома променљива и неспецифична. Jер, тврде научници, када опазимо животињу како немирно шета, у потрази за задовољењем своjих хтења, коjа могу бити и нагони, у првом тренутку и не знамо шта она хоће. Тек по завршетку радње, односно по задовољењу апетичног понашања, постаjе нам jасно шта jе животиња желела да нам саопшти, шта jе хтела… Али, то значи и да дефинитивних правила код те врсте понашања нашег пса, заправо, и нема.
Животиње са централним нервним системом, како смо то у претходним текстовима већ писали, имаjу генетски „утиснуте” програмиране узорке акциjе, коjе, при одрговараjућем надражаjу, покреће „урођени механизам ослобађања”.
Таj механизам, обjаснили смо раниjе, селективно пропушта кроз своj „филтер” само оне надражаjе коjи узрокуjу покретање наследних програмираних (инстиктивних) кретњи али задржава и издваjа све оне коjи су без одређеног ефекта или учинка по животињу.
Код кичмењака таj механизам jе комплексниjи jер код тих животиња процес учења повећава механизам филтрирања. Тако, на пример, успех или неуспех приликом градње гнезда код птица учи их коjи материjал треба применити у изградњи свог будућег дома. Истина, „нацрт” гнезда jе птици програмиран као фиксирани узорак, али и искуство модификуjе поменути урођени механизам ослобађања.
Но, како jош пасиjе „животно искуство” може утицати на понашање нашег љубимца?
ПРОМЕНЕ УЗРОКОВАНЕ ИСКУСТВОМ
Са животним искуством могу настати, доказуjе наука, сасвим нови узорци надражаjних реакциjа. Пас коjи живи у хармоничноj средини заjедно са човеком неминовно добиjа нова иксуства и сазнања и у тоj заjедници он се социjализуjе у доминантно што не значи и у агресивно биће. Али, уколико пса животна судбина „ошине” и гурне на ланац, под господарев бич и непрестане псовке и грдње, такав „пасjи живот” неминовно ће у мождане узорке пса уградити краjње агресивно или чак депресивно понашање.
Са животним искуством животиња добиjа нове узорке деловања па, самим тим, и нове научене механизме ослобађања jер ће надражаjи сада ослобађати нове узорке реаговања. С обзиром на различите облике социjализациjе пас ће реаговати доминанто и агресивно. Но, уколико су надражаjи у његовом „пасjем животу” континуирано болни (снажни трзаjи са поводником и бодљикавим оковратником, ударци ногом, батињање, бичевање и слично, што, узгред буди речено, више говори о самом господару него о „тврдоглавости пса” – прим. аут.) пас ће, уместо на пример жељене оштре jединке постати плашљив или у токвоj мери „укочен” и депресиван субjект да ће га се, због таквог „издресираног понашања”, понекад, стидети и сам његов стваралац.
Дакле, у зависности од тога колико jе подстрекачких или поробљивачких „подстицаjа” пас добио током примарне и секундарне социjализациjе зависиће и коначни „менталитет”, односно карактер нашег штићеника па зато ту поjаву и називамо – сумирање надражаjа.
У овом случаjу, ипак, треба бити краjње реалан и поштен па признати да постоjе и они тренуци када баш никакви спољни надражаjи не могу утицати на понашање пса, односно да код нашег четвороношца постоjе, и до краjње консеквенце изведени – супернормални надражаjи.
Наиме, сасвим jе природно да ће нашег пса више мотивисати за рад нека посластица него, рецимо, шиба или каква палица. Такође, заводљиви мирис неке куjе у терању биће за њега много већи надражаj него наша понуда поменуте посластице, а jош мање наша изричита наредба да, рецимо, прескочи неку препреку. Управо зато о тим, само на први поглед прозаичним стварима, пре почетка рада са нашим псом, морамо и те како водити рачуна.
АГРЕСИВНЕ РЕАКЦИЈЕ
Код многих живих бића изузетно су значаjни и кочни надражаjи. Тако, на пример, ауторитарни наступ, агресивно понашање или етничка нетрпељивост код људи може веома често да изазове одвраћање од комуникациjе са таквим особама. Код животиња имамо сличну поjаву: кочиони надражаj може и те како да куjу одврати од парења са приплодњаком. Или да, пак, кочиони надражаj спречи пса да наскочи њему додељену куjу. Ту поjаву имали су нарочито прилику да примете одгаjивачи расних паса коjи су залуд покушавали да свог пса приволе да наскочи одабрану куjу.
Физиолог Алфред Сеитз први jе доказао константну повезаност између jачине надражаjа и интензивности реакциjе. Он jе установио да исте акциjе могу изазвати jака унутрашња припремљеност и слаб надражаj, као и моћни спољашњи надражаj и слаба унутрашња припремљеност животиње. Касниjа истраживања су такође открила да и jеднако моћни надражаjи могу проузроковати да се и генетски програмиране кретње различито снажно испоље.
Реакциjа пса, дакле, ниjе зависна само од кључног надражаjа већ и од унутрашњег стања животиње. То стање именуjемо приправљеност на деловање или мотивисаност. Некада то називамо само нагоном, расположењем или тенденциjом.
Неки етолози сматраjу да jе мотивисаност, као унутрашње стање животиње, некада траjниjе а некада надређена припремљености животиње на акциjу. Припремљеност за акциjу не би требало да означи само спремност на неку конкретну акциjу или сегмент акциjе. Неки од њих не разликуjу, међутим, мотивисаност од апетенциjе.
Психолози виде у унутрашњем нагону некакву спонтану потребу, унутрашњи притисак да човек, с обзиром на спољне услове, агресивно делуjе. Фанатичног ратника, на пример, лако преплави агресивност и он у jуришу не гледа на опасности коjе му прете од неприjатеља. Исто тако и пса преплави агресивни зов и он у бесу креће на другог пса или човека не гледаjући на опасности. То jош више важи за пасмине тзв. борбених паса.
Новиjе етолошке теориjе подразумеваjу концепт нагона као припремљеност на деловање коjи jе, као узорак деловања, подложан сталним променама под упливом ендогених (унутрашњих) и егзогених (спољних) фактора. Мада jе код паса, по правилу, агресивност спонтана (независна од спољашњих чинилаца) агресивно понашање и припремљеност на акциjу може се ипак модификовати учењем и животним искуством. Како?
Анализом мотивисаности можемо измерити припремљеност животиње на акциjу у односу на ендогене и егзогене факторе. Иако припремљеност ниjе могуће непосредно измерити њу можемо проценити на основу мерљивих параметара деловања животиње.
На пример, можемо установити интензитет покрета као и учесталост и траjање поjединих кретњи. Исто тако можемо „мерити” временски размак између почетка примене надражаjа и почетка одређеног понашања коjе jе последица претходног надражаjа.
(Наставиће се)
ОДБРАНА ВЛАСНИШТВА
Класична етологиjа jе сматрала да су последице понашања повезане са коначним деловањем, са тзв. акциjским конзумирањем, односно са „задовољењем нагона”. По тоj теориjи акциjска припремљеност животиње опада после задовољења потребе и њу jе могуће пробудити само jачим надражаjем што се, опет, тумачи губљењем мотивиациjе за већ учињену радњу.
Немачки кинолог Хелмут Раисер jе те тврдње етолога покушао да примени на понашање паса у одбрани и нападу када jе и установио да jе њихова припремљеност за агресивност повезана са колебањем. Вредност прага надражаjа, коjи подстичу агресивност, наjнижа jе тамо где се животиња осећа наjвише сигурном, а то jе – сопствено двориште. Пас зато у свом дворишту и на наjмањи надражаj реагуjе и напада. Доминантан пас у таквим случаjевима почиње да насрће на ограду, да скаче, режи и поскакуjе тераjући тим кретњама уљеза. Ту он не узмиче пред неприjатељем али, ако се удаљи од свог „главног штаба”, приметио jе Раисер, његова спремност за мегдан опада у оноj мери у коjоj jе нова териториjа за њега непозната и страна.
Аутор: Душан Мариновић, www.natura.rs