Марић: Кинолошки савез Републике Србије не ради по законима Србије

Бранко Марић, председник Асоцијације немачких овчара Србије, тврди да Кинолошки савез Републике Србије не ради по законима Србије али ни по Правилнику о одгоју Међународне кинолошке федерација (ФЦИ). Зато тај савез, односно удружење грађана, каже Марић, треба под хитно затворити и нашу кинологију устројити на принципима који важе у организованим и развијеним земљама Запада где се поштују ред, правила и закони који важе за све…
Разговарао: Душан Мариновић / Фото: Д. Мариновић и фото-архива Бранка Марића
Последњих месеци, господине Марићу, гостовали сте на више српских телевизија када сте отворено говорили о узроцима све чешћих напада паса на нашим улицама али и о директној одговорности Кинолошког савеза Србије за такву тешку па и алармантну ситуацију… Откуда толико агресивних паса на нашим улицама, њихових напада, угрожавања грађана, наше деце?…
– Ми се у Србији, обично, бавимо последицама, а не узроцима одређених појава. И тек кад се догоде трагични догађаји, као што су били случајеви када су власнички пси на смрт изуједали човека на Космају или недавно дете из Сенте са смртним исходом, као и девојчицу из Сремчице, дигне се јавност и сви се питају како је то могуће?…
Тим адвоката и мојих сарадника, као и ја, радимо, већ четири године, управо на проналажењу узрока таквим појавама у нашем друштву.
И до каквог сте закључка дошли?
– Када је реч о псима, суштина ових проблема је у томе што се закон не примењује. Ми сматрамо да закон треба да се стриктно примјењује од стране надлежних државних органа Републике Србије. Таква примена, надзор и контрола примене закона ће довести и до поштовања истих. Србија је, додуше, многе законе већ ускладила са нормама Европске Уније па и Закон о добробити животиња који је, по нама, доста добар. Наравно, у њему постоје неке мањкавости о којима би могло да се разговара али оне, у овом тренутку, нису толико битне.
Дакле, овај закон, који је донет још 2009. године, надлежни државни органи не спроводе. А то је Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства, односно њена инспекција и Управа за ветерину.
Уосталом, до дана данашњег, а сад смо у 2023. години, на све апеле бројних љубитеља животиња, удружења, одгајивача, власника паса… надлежно министарство се није огласило тако да је излишно говорити да ли је овај закон добар или лош кад се он не спроводи. Последица таквог стања су хиперпродукција паса у нас и њихово све бројније напуштање тако да на нашим улицама имамо много остављених и напуштених паса, расне и оне друге, који, логично, представљају велику опасност за грађане, а посебно за децу.

  Кад кажете да имамо хипепродукцију паса, на шта мислите?
– Мислим на то да је хиперпродукција паса директна последица управо непримењивања закона. Видите, у Закону о сточарству врло јасно се прецизира да организације које се баве одгојем крава, коза, оваца, свиња… морају да имају одговарајуће решење Министарства пољопривреде да би могле да се баве том делатношћу. Односно, да би могле да издају сертификате о расности тих животиња. У том закону нису децидно наведени и пси па се надлежни “ваде” да, наводно, пас не спада у стоку а то је, заправо, само њихово избегавање одговорности.
Мислите ли да су пси намерно изостављени у том закону?
– Не мислим, мада постоји и та могућност јер би таква ситуација одговорала неким структурама… још из времена комунизма. Међутим, у поменутом закону јасно, цитирам, пише “и све остале домаће животиње које могу да се гаје”. Дакле, Законом о сточарству јасно се каже, да за псе, очигледно, није надлежно Министарство просвете већ управо Министартсво пољопривреде…
Опет, Закон о добробити животиња јасно прописује како се региструју одгајивачнице, које услове оне треба да испуне за то… Треба, најпре, проћи обуку за то на Ветеринарском факултету, поред тога треба оформити и званичне институције које би детаљније едуковале потенцијалне власнике паса о законима, прописима, расним одликама паса, њиховој нарави и карактеру, обуци и суживоту са псом.
Ви имате регистровану одгајивачницу немачких овчара?
– Да, имам. Тренутно је заштићено њено име и ја не спадам, што сам касније сазнао, у групу грађана који обавезно морају да регистрију своју одгајивачницу у Управи за ветерину. Наиме, прошле године је, у тој Управи, промењен број женки које су у приплоду па је њихов број сада повећан са две на три кује. Односно, то значи да свако ко има више од три женке мора да буде регистрован у регистру Управе за ветерину. Мишљења сам да свако ко испуни услове да се бави одгојем паса и жели да продаје своје псе мора да буде под посебном контролом државног органа… Зато сматрам да је нелогично то што је Управа за ветерину, недавно, ту границу подигла на три кује. Значи, ко год жели, а има само једну женку за даљу репродукцију, мора да испуни апсолутно све неопходне услове да би се бавио одгојем паса.

Какве мирисе пси не воле

Да се вратимо хиперпродукцији паса… Шта кажу бројке?
– Бројке кажу да је Кинолошки савез Републике Србије (КСРС) “произвео”, конкретно 2021. године, 61.974 штенета, а прошле године регистровао око 48.000.
То можете да видите и чујете у свим њиховим изјавама. То значи да је КСРС пријавио, односно толико продао педигреа или родовника… Значи, за две последње године у Србији смо добили готово 110.000 нових паса!
Сваки тај родовник кошта 2.500 динара или нешто више од 20 евра, за оне који нису из Србије. Али, Савез је издао те родовнике без икакве претходне а ни накнадне контроле надлежног државног органа за то…

,Како то изгледа у пракси?
– Овако… Власник сте, на пример, кује коју сте парили; добили сте од власника приплодњака потвду о парењу и фотокопију родовника његовог приплодњака. И кад се куја оштени одете до КСРС-а и тражите родовнике за вашу штенад. Њих је у леглу, рецимо, пет-шест али ви тражите и хоћете да платите, рецимо 10-12 родовника… Зашто? Зато што нико неће контролисати ваше легло, ни пре ни после тога, а ви потом са тим родовницима можете свашта да радите… И ту почињу најразличитије малверзације.
По Закону, ни један ветеринар не сме да вакцинише штене док га не чипује. Дакле, тада се уносе подаци о власнику штенета или штенади и сви тада добијају здравствену књижицу.То прописује Закон.
Тај закон важи за све ветеринаре који су надлежни и одговорни за здравље паса и на основу тога издају здравствене књижице. На исти начин они воде контролу и о издавању пасоша за псе а који су под надзором и контролом Управе за ветерину. Чиповањем паса спроводи се контрола њиховог кретања и промене власништва, такозвана следљивост.
Међутим, једино КСРС издаје педигрее, односно родовнике без икакве контроле и надзора државног органа! Доказ за то је да је недавно, вршилац дужности директорке Управе за ветерину, писмено упутила “апел” Кинолошком савезу уместо да им је, због таквог незаконитог рада, упутила решење о забрани рада. О томе поседујемо документ који можемо и да објавимо…
Уосталом, да овде нешто није у реду говори и податак да у Управи за ветерину има 80 регистрованих одгајивачница паса, а у КСРС-у више од 3.000.

Како је то могуће? Хоћете да кажете да Кинолошки савез Србије не ради по закону?
– Да. Апсолутно не ради по закону Републике Србије али ни по правилнику Међународне кинолошке федерација (ФЦИ).
Како онда Међународна кинолошке федерација прихвата Кинолошки савез Србије, као свог члана, кад он не ради по тим међународним правилима? Можете ли да то објасните?
– Правило ФЦИ каже: ко жели да постане наш члан мора да наша правила одгоја расе паса усклади са законима земље из које долази. Дакле, при регистрацији Кинолошког савеза Србије, представници КСРС-а били су дужни да доставе Министарству пољопривреде правила одгоја ФЦИ како би се иста ускладила са важећим законима Србије.
А то није урађено?…
– Није. Свуда у свету или око 90 одсто националних кинолошких организације сачињено је од специјализованих националних пасминских клубова за одређену расу, као што је то код нас наша Асоцијација немачких овчара Србије.
Међутим, једино је у Србији, наш национални кинолошки савез, сачињен од кинолошких друштава која су регистрована, малтене, за све и свашта…
Извините, морам да вас вратим на оне бројеке… Кад кажете 62.000 паса, да ли то значи да ми знамо да ти пси реално постоје, да су се стварно оштенили те године?
– Да. КСРС је издао тим псима своје родовнике… А да ли ти пси, у том броју стварно постоје, тешко је рећи јер контроле нема…
Бићу толико “дрзак” па ћу сада јавно рећи да постоји основана сумња да се, кроз овакав начин рада Савеза, врши и “прање новца” јер овде нема никаква контроле! Ко је уплатио новац за родовнике и како је неко платио? Готовином, “на руке” или преко рачуна? И за колико родовника?…
Сваки тај родовник у Савезу кошта 2.500 а онај експортни чак 7.000 динара. Када се те бројке помноже са бројем штенади те године, човеку се, логично, заврти у глави… Врло индикативно! А наша држава то не може или неће да исконтролише па, самим тим, и она губи велики прилив средстава у буџет Републике Србије.
Шта је са оним псима који нису прошли ту процедуру добијања педигреа?
– О тим псима ми ништа не знамо јер нема, понављам, никакве државне контроле. Не знамо колико је штенади још оштењено и то јесте реалан проблем…
Бројка од 62.000 штенади годишње изгледа заиста огромна… Можемо ли да се, у том погледу, упоредимо са Чесима или Мађарима, нашим суседима, који су, колико је познато, јаке кинолошке нације, колико они имају штенади годишње?
– Кинолошки савез Србије се управо хвали тим бројакама и тамо кажу да смо, по том питању издатих родовника, најуспешнији у Европи… Хрватска је имала 13.413 штенади, Мађарска 26.292, Немачка 84.885…
Међутим, да апсурд буде већи, КСРС је у Агенцији за привредне регистре (АПР) регистрован, цитирам, “за развој и унапређење кинолошких друштава и за заштиту животиња у Србији”, што је тотални нонсенс! Значи, човек који нам продаје педигрее по 2.500 динара и сву осталу кинолошку документацију за непримерено много пара и, при томе, како се основано сумња, уз не зна се поуздано који број фалсификата те исте документације, замислите – брине о заштити животиња?!…
Али, продаја родовника је, треба знати, само једна од још двадесетак ставки на основу којих КСРС остварује свој приход. Уосталом, ценовник њихових услуга је јаван и свако може да види, на њиховом званичном сајту, колико шта кошта у КСРС-у.

И сад, кад се саберу сви ти приходи, реч је огромном новцу?… Коме иде сав тај новац?
– То су милиони евра! Тај новац иде директно Кинолошком савезу Србије а он држави плаћа неки порез на те шарене папире.
Али, да подсетим: ми смо поднели, још 2020. године, озбиљну кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву за организовани криминал и борбу против корупције. Пре око три месеца, ја сам позван, први пут за ове три године, да дам изјаву поводом те кривичне пријаве…
Видите, Кинолошки савез Србије, односно човек који је на његовом челу, само на једном рачуну има орочена 3,5 милиона евра! По Закону о удружењима грађана Србије, та удружења могу да се баве привредном делатношћу под условом да су испунила своје статутарне циљеве. Е сад, ако је његов статутарни циљ “развој кинолошких друштава и заштита животиња”, ми не знамо откуда му 3,5 милиона евра само на том рачуну! А да ми у Србији немамо ни један једини полигон за псе, немамо ни један центар за обуку паса… Немамо ништа! Немамо ни један уређен парк само за псе у Београду, Новом Саду, Нишу, Суботици… који је Савез од својих пара направио и тиме помогао власницима паса већ су то урадиле, као што је познато, локалне самоуправе… Чист апсурд!
Да ли је тачно да је само КСРС надлежан за испите социјализације паса?…
– Управа за ветерину Министарства пољопривреде је доделила ту надлежност Савезу а да нама кинолозима није јасно како и зашто. Другим речима, да бисте нормално водили свог пса у градској средини он мора да буде социјализован и да има положен испит социјализације. И то се односи на све псе, расне и на оне друге… Друга је прича сад о томе како се воде тзв. опасни пси… И сад Савез хоће да комунални полицајци воде о томе рачуна. Како да то раде?! Да комунални полицајци имају читаче чипова, да познају расе паса, да проверавају има ли пас положен или не испит социјализације?… Нонсенс!
Да појасним… На основу постојећег Закона о добробити животиња, Управа за ветерину Министарства пољопривреде била је дужна да одмах затвори Кинолошки савез Србије зато што не ради по закону и зато што управо Савез генерише хиперпродукцију паса и из тога произашле бројне проблеме. А они то раде годинама, понављам, без икакве контроле надлежног државног органа.
Да ли се они милиони евра, које сте споменули, сливају у Савез само једном човеку или тамо постоји нека расподела тог дохотка?
– Не. У Савезу, ове године, има осам запослених лица… На њихове плате, пре неколико године, ако се добро сећам, а што смо такође навели у кривичној пријави, одлазило је месечно око три милиона динара што значи да имају енормно велике плате…
Ове године, на презентацију, у Савезу се дневно трошило 8.000 а донедавно то је било чак 25.000 динара! Ове године, на гориво, у том удружењу грађана, месечно троше 50.000 динара, али имају и 3,500.000 динара некаквих транспортних трошкова… Нико не зна шта то и где возе! Занимљив је и податак, јавно објављен, да је Савез дао и 14,000.000 динара донација. Коме, како, зашто?…
Нисмо само сигурни колике тренутне плате у Савезу имају њен генерални секретар, његова секретарица, спремачица… А прича се да су те плате заиста велике…
И сад, мада све то добро знају у Министарству пољопривреде, уместо да је Управа за ветерину одмах донела решење о затварању Кинолошког савеза Србије, ево тог документа, тадашња начелница Управе за ветерину Махмуду Ал Дагистанију, вишедеценијском генералном секретару КСРС-а, пише, замислите, апел да почне да ради у складу са законом.
У јавности се све чешће говори о азилима за напуштене псе као могућем решењу тог проблем… Какав је ваш став о томе?
– Ми се залажемо за стерилизацију таквих паса, за њихово удомљавање и ресоцијализацију, а апсолутно смо против увођења некаквог пореза власницима паса а што је, недавно, предложио Савез како би скренуо пажју, поводом ових проблема, са себе. Напротив, ми мислимо да би људима који су удомили напуштеног пса требало помоћи, стимулисати их и новчано, а не кажњавати увођењем неког пореза. Тврдим да су власници и одгајивачи паса, плаћајући скупе услуге Кинолошком савезу, одавно преплатили тај порез… Ти милиони евра, уосталом, нису дошли Савезу од напуштених него од власничких паса.
Што се азила за напуштене псе тиче, то јесте велики проблем… Знате, азили су само палијативна метода решавања проблема напуштених паса, решење које само делимично или привремено ублажава проблем агресивних паса на нашим улицама…
Право решење је у томе да се смањи број “штанцованих” штенади и да државни органи почну, коначно, да раде свој посао. И да будем крајње искрен: данас у Србији много људи, директо или индиректно, живе од паса а да то, у суштини, нема благе везе са правом кинологијом. И зато је, до сада, било врло тешко довести ствари у ред у нашој кинологији јер многима, једноставно, нису одговарала јасна и прецизна одгајивачка правила!… Многим “одгајивачима”, разним “кинолозима” па и неким кинолошким судијама више су одговарала разна “муљања”, преваре, продавања “рога за свећу”… О томе бисмо могли, наравно, да разговарамо до сутра…

Где је, по вама, решење?
– Решење је у стриктној примени закона. Дакле, да се схвати да ове озбиљне ствари морају да раде државни органи а не једно обично удружење грађана, које се последњих 40, али хајде да кажемо током последњих 20 година нарочито, лажно представља да је једино надлежно за кинологију а да је, да парадокс буде још већи, све то време, радило мимо закона и првила државе Србије.
Ми тражимо од надлежног државног органа, односно од Министарства пољопривреде и њене Управе за ветерину, стриктно поштовање закона. А не да за испите социјализације паса, на пример, Управа овласти то удружење грађана које, као што се зна и није тајна, не спроводи никакву обуку власника и њихових паса већ једноставно продаје, мимо закона, потврде о наводно завршеном курсу социјализације. Хоћете да вам кажем и колико кошта такав “положени испит”? Могу да вам покажем и доказе како се то ради… Јер, да су она два ротвајлера, дакле познати власнички пси, стварно положили испит социјализације, не верујем да би исход био такав.
Ми немамо чак ни статистику колико је власничких а колико напуштених паса изуједало, ових година, нашу децу и суграђене. Нема статистике! И све се своди, од случаја до случаја, на вербалну осуду таквих трагедија у јавности, медијима, на друштвеним мрежама…
Много се говори о власничкој одговорности, о неопходности обавезне едукације будућих и садашњих власника и њихових паса… али не и о неодговорности државе и непримјењивању закона као и о “раду на црно” КСРС-а који је још увек без икакве контроле државног органа па, самим тим, и потпуно ван система Републике Србије!
Постоје ли, како неки тврде, опасне расе паса?
– То је посебна прича. Једна група расних паса је очигледно дискриминисана и приписано им је да су опасни пси. Реч је о псима типа бул, бул теријери, пит булови… стафордски теријери. Ми то не прихватамо јер сматрамо да је сваки пас потенцијално опасан. Био он мали или велики. Уосталом, у Закону јасно пише да су сви пси, у урбаним срединама, без обзира на своју величину, дужни да имају положен испит социјализације. Јер, сви пси имају зубе! Ево, дајте неком обученом војном или полицијском специјалцу грицкалицу за нокте па ћете да видите шта ће он са њом да уради. А може да уради заиста свашта!
Шта све садржи испит социјализације паса и како се он спроводи?
– Испит социјализације захтева обуку и водича пса и самог пса. Пас треба да прође следеће вежбе: вођење на поводнику и вођење без поводника, седање у ходу и легање у ходу, опозив, одлагање са ометањем, сусрет са групом људи, сусрет са бициклистом, сусрет са аутомобилом, сусрет са џогером и особом на ролерима, сусрет са другим псима, понашање пса на поводнику према другим псима током краћег одлагања на јавним местима…
Дакле, кад се тако обуче пси, а то значи стриктним примењивањем закона, ми ћемо свести претходне речене проблеме на минимум. Напади паса, наравно, неће нестати преко ноћи али их нећемо више ни имати толико много и са тако тешким последицама као што их, нажалост, имамо данас.
Све чешће се говори о шверцу паса из Србије. Зна ли се уопште приближна бројка тих паса?
– Нажалост, не. Нико то поуздано не зна, ни Европа. И то јесте проблем. Као што јесте проблем колико КСРС стварно одштампа својих родовника, других својих шарених папира, сертификата и колико их стварно прода. Јер, нема никакве државне контроле тога. И држава, самим тим, и не зна како и колико да их опорезује. Он може да одштампа 50.000 али и 100.000 родовника, њему се верује на реч…
Тај исти Кинолошки савез Србје издаје и такозване експортне родовнике који су доказ да је пас напустио Србију. Такав пас, по закону, мора, осим других докумената, да има и такозвани титар тест којим се доказује да је вакцинисан против беснила. Титар тест је, заправо, тест на антитела беснила код пса, односно путем крви тестира се количина антитела код пса уз помоћ посебног ФАВН теста. Али, да скратим… Такав пас, дакле, да би могао да напусти Србију и оде негде у иностранство, мора да има потврду Пастеровог завода у Новом Саду и тај тест тамо кошта 6.000 динара. Нажоласт, тај завод неће, иако сам ја лично инсистирао на томе, да нам достави колико је таквих титар тестова урадио па самим тим не можемо ни да знамо колико је Махмуд Ал Дагистани и издао укупно тих такозваних експортних родовника који код њега, иначе, коштају 7.000 динара.
И сад, да ја не бих глумио инспектора, ето надлежнима тема за размишљање: зашто се не зна колико је паса тестирано, колико је издато експортних родовника и, коначно, колико је наших паса, са свим тим документима, напустило Србију. На овај или на онај начин…
Постоје ли и даље борбе паса у нас?
– Борби паса је било осамдесетих и деведесетих година прошлог века… Данас су то, вероватно, само појединачни случајеви и то је сада, желим да верујем, само мит. Ти пси, који су се некада у аренама борили на живот и смрт, а реч је углавном о пит буловима, као и они које су оквалификовани као “опасни пси”, данас, колико видимо, не уједају људе по улицама. Уједају напуштени пси свих раса и напуштени и препуштени улици мешанци.
Опасна раса паса не постоји, постоје неодговорни власници! Односно, то нам говори да је и сама наша држава, својим неспровођењем закона у дело, таквим својим понашањем, и омогућила да до
таквог екстремно неодговорног власништва над псима и дође. И то мора, коначно, да престане.

Локалне самоуправе, из својих понекад веома скромних буџета, издвајају данас поприлична новчана средства за разне одштете својим сугађанима које су изуједали пси… Није ли и то данак таквој политици?
– Јесте. Али, погледајте… Неко неће или не може више да држи свог пса из ко зна којих разлога… Стави га у ауто и из Београда одвезе га за Младеновац, Вршац, небитно где… и тамо га остави. Остављени пас, временом подивља, гладан и жедан постаје и агесиван, почне да напада и уједа људе. И сад, те локалне самоуправе треба да плате одштету свом грађанину којег је изуједао пас чији је неодоговрни власник из Београда?! То нема смисла! Или обрнуто; довезу их са обода у велике градове и пусте.
И ми питамо: зашто све те одштетне захтеве грађана, које су изуједали пси, до сада није плаћао Кинолошки савез Србије уместо локалних самоуправа кад је он, као што је познато, главни генератор хиперпродукције паса у нас? Али, и зашто озбиљне санкције нису осетили на својој кожи и сви они неодговорни власници чији су пси нападали људе на улицама наших градова или правили велику материјалну штету нашим сељацима? Зашто?…
Нонсен је и да Кинолошки савез Србије држи четири милиона евра депоноване на рачуну, да ради мимо закона и прописа као представник међународне кинолошке организације а без потребног решења нашег надлежног министарства! Нема смисла ни то да је управо то удружење грађана директно одговорно за хиперпродукцију и некакво “легализовање” паса, да више деценија обмањују јавност да су они једино надлежни за псе… и да сви о томе годинама ћутимо!
Уместо резимеа, где је, по вама, решење ових проблема?
– У хитном привођењу Кинолошког савеза Србије правди и закону одговорних лица у њему. Као и у потпуно новом, по закону, организовању наше кинологије где би пасмински клубови били стварни носиоци кинолошког развоја. И да наша држава и у овом сегменту почне да спроводи наше постојеће законе али и да Правилник одгоја ФЦИ-ја усклади са нашим законом.
Дакле, не треба да ми у Србији измишљамо топлу воду; треба само да погледамо како су своје кинологије уредиле и организовале развијене земље Запада… А тамо се, познато је, поштују ред, правила и закони и они важе за све, без изузетка… Нема нам друге!…

АНОС
Према речима Бранка Марића, псе има и воли од најранијег детињства. Себе сматра кинофилом и зато је власник само једног расног пса са педигреом.
– Председник сам Асоцијације немачких овчара Србије (АНОС), националног клуба који се бави побољшањем одгоја расе паса немачки овчар. Наш клуб је члан светске организације већ 22 године а која је проистекла из матичног клуба земље порекла расе немачки овчар СВ, са седиштем у Аусбургу.
Основ постојања и рада АНОС-а је унапређење одгоја које подразумева здравље паса (обавезан снимак кукова и лактова и ДНА узорак) и одржавање и унапређење нагона и карактера расе у виду обавезних тестова као сто су испит социјализације, wесен тест и керунг – каже Марић