Шта је то што псе пресудно обликује као посебну врсту: наследне особине или, можда, околина? Етологе је поменута дилема голицала и у трагању за одговором на то питање изучавали су наследне информације али и најразноврсније утицаје околине на понашање, комуницирање и учење паса. Мучило их је, другим речима, питање да ли пса, примарном и секундарном социјализацијом, можемо дефинитивно обликовати у својеврсну пасју „особеност”, у оно што би марксистички теоретичари, сетимо се на тренутак, дефинисали као – биће по себи?
Када смо претходно писали да је свет паса, тих длакавих чланова наших породица, у великој мери непознат, нисмо мислили на њихово свакодневно и „дресирано” понашање, на наше уобичајене „разговоре” и дружења са њима, на све срећне тренутке проведене са њима. Нисмо мислили ни на њихову давно већ познату анатомску структуру и физиолошку устројеност, на њихове познате биофизичке особине… Мислили смо, пре свега, на основну и велику дилему, која и данас узбуђује науку, на питање шта је то што псе пресудно обликује као посебну врсту: наследне особине или, можда – утицај околине?
Иста дилема важи и за остале високо развијене врсте па и не чуди да је етологе зато, с правом, занимало да сазнају да ли на развој животиња пресудно утичу наследне информације или околина. Мучило их је, другим речима, питање да ли пса, социјализацијом можемо обликовати у својеврсну пасју „особеност”?
Етолози, бар према нама доступним сазнањима, ни до данас нису разјаснили претходну дилему, односно нису у потпуности одговорили шта то пресудно утиче на обликовање понашања код одређених врста: генетски кôд или, како то каже, анализирајући псе италијанска научница Марина Верга – примарна и секундарна социјализација?
Међу истраживачима има мишљења да инстинктивно и научено код животиња делује сасвим одвојено, али и категоричких тврдњи да су то врло комплементарне ствари. Други истраживачи сматрају да је понашање искључиво генетски условљено и да не зависи од утицаја средине, односно да је научено понашање код паса, такође, генетски детерминисано.
Коме веровати? И где је истина?
Творац етологије као научне дисциплине Конрад Лоренц у својој књизи „Упоредно истраживање понашања – темељи етологије” пише да су неки научници наопако формулисали појмове урођен и стечен сматрајући их двема супротностима. Међутим, сматра Лоренц, „сваком учењу основа је програм који је настао историјским развојем, али и то учење продукује начине понашања која су битна за очување врсте”. Другим речима, свако „научено понашање”, по Лоренцу, има своје „корене” у филогентском развоју (развоју врсте) преко мутација, нових комбинација наследних особина и природне селекције.
Антрополози сматрају да се генетска одређеност (наследност) човека код неких људи може показати израженијом. Ипак, та генетска одређеност код човека се не показује као потпуна стабилност генотипа (наследна основа која у себи садржи могућност развоја, модификација и преображаја) који се, опет, лако може реализовати у животу. Фенотип (или скуп спољних, видљивих особина живих бића, за разлику од генотипа, тј. скупа унутрашњих, невидљивих особина) је околини прилагођен развој појединца и резултат је наследне заснованости и окружења.
Зато, извесни научници сматрају да, упркос разликама у менталним квалитетима између човека и примата, постоји и низ сличности међу тим врстама.
Експеримент који је спроведен потврдио је такве претпоставке. Наиме, колико је велика тежња ка имитацији код деце и примата изучавала је научница Келог која је на идентичан начин узгајала властитог сина Доналда и малог шимпанзу Гуа који су били приближно исте старости. Шта се догодило?
Мали Доналд почео је да опонаша Гуа у свему: гризао је дрво у њиховој соби, покушао је да легне под орман да би тамо спавао, почео се гегати… Па ипак, и пре него што је Доналд почео да говори надмашио је Гуа у свему осим у – акробатици. Отуда су проистекла друга питања која су се односила на то да ли се уопште може упоређивати свет детета и, рецимо, свет нашега штенета и може ли се, заправо, њихова заједничка жеља за игром и имитацијом – генерализовати?
Да би се боље разумела постављена дилема треба подсетити да се у социјалној интеракцији сусрећу светови различитих партнера који имају, сваки за себе, своју генетску заснованост и свој свет животног искуства, који, опет заједно, и одређују њихове међусобне, често и компликоване односе.
Антрополог Валтер Голдшмит сматра да код човека постоји дуализам светова: онај физички и онај симболички у којем су појединци мотивисани да задовоље не само своје биолошке већ и себичне, симболичке потребе свога „ега” које иде ка самореализацији и потврђивању.
Међутим, међу етолозима неки и данас бране класичне механизме понашања код паса (Павловљев условни рефлекс и сл), док други инсистирају на великом утицају околине на њихове биолошке основе, односно посебно наглашавају да и наши четвороножни кућни љубимци, попут нас, показују своје тежње ка самореализацији (самопотврђивање пасије посебности) те да их, у том контексту, и треба проучавати, односно истраживати њихово понашање, комуницирање и учење.
Етолози упозоравају да скупове наследних информација, које продукују „научено понашање” животиња, морамо потражити у историјском развоју врсте, односно филогенези.
Комуниколози тврде слично: да је комуницирање услов настанка, опстанка и развитка људског бића на еволуцијској (антропогенеза) и социјализацијској равни (генеза субјекта). Зато и није наодмет да се проблем понашања и комуницирања најпре сагледа кроз њихов историјски развој.
Шта је етологија?
Научно проучавање понашања животиња почело је тек у 20. веку. Утемељивач етологије, славни биолог Конрад Лоренц, који је за своја истраживања добио Нобелову награду, означио ју је као науку која приступа упоредном истраживању понашања код живих бића, животиња и људи.
Славни енглески зоолог Џулијен Хаксли назвао је Лоренца „оцем етологије” јер је он утемељивач науке о упоредном понашању. Својим научним методом Лоренц је омогућио упоређивање животињског и људског понашања напустивши традиционалну шему „надражај – одраз” коју су утемељили Ј. П. Павлов и Б. Ф. Скинер у лабораторијским условима.
За разлику од њих Лоренц је своја истраживања понашања животиња вршио у природној средини. Његово дело наставили су бројни научници и тако поставили темеље нове научне дисциплине која одређује законитости понашања животиња.
….
Наставиће се
Остали текстови
Да ли боја крзна открива карактер МАЧКЕ?
Феномен: Папагај са Енглеског прешао на Шпански језик
