Данашњи музеји поред чувара имају и најсавременије компјутерске системе за заштиту експоната, бројне камере, инфрацрвене и сензоре покрета…Али, Ермитаж у Санкт Петербургу, један од највећих и најлепших музеја на свету са три милиона, експоната има и посебне чуваре – мачке. На таванима и у подрумским лавиринтима шест зграда овог велелепног музеја смештеног на обали Неве, „крстари“ око 50 мачака које вредне музејске експонате чувају од мишева и пацова. Колико су ови четвороножни стражари поштовани и вољени од стране запослених у музеју најбоље говори податак да се сваког 28. марта обележава – Дан мачака који заузима посебно место у календару празника ове установе.
Радна књижица за мачке
Свака мачка има име у складу са својим карактером, радну „ермит“ књижицу с подацима и фотографијом која потврђује да је квалификована за посао који обавља. Иако се у музејским просторијама, подрумима и таванима редовно спроводи дератизација, мачке готово да више и немају посла, ипак су задржале своје „радно место“ као симбол традиције музеја и у знак захвалности за несебичну помоћ претходних 250 година колико су браниле вредне експонате од глодара. Историја мачака чувара у овом музеју започела је за време владавине цара Петра Великог који је првог мачка донео из Холандије у Зимски дворац. Када је његова ћерка Јелисавета I Петровна (1741. -1762.) ступила на руски трон, у Зимском дворцу се накотио огроман број глодара. Царица није подносила мишеве којих се ужасавала, али њих није било брига, па су се завлачили и у њене приватне одаје и плашили Јелисавету. Изнервирана царица наредила је да набави већи број мачака које су донете из Казања, које су врло брзо истребиле мишеве и ослободиле царицу досадних глодара. Традиција је настављена, па су мачке добиле „посао“ и у Ермитажу који је основала Катарина Велика. У свим историјским зградама, укључујући и Зимски дворац, мачке су наставиле да живе наредних 250 година. Преживеле су Октобарску револуцију, али су и за њих „црни дани“ дошли за време опсаде града (тада Лењиграда) за време Другог светског рата. Током 900 сурових дана опсаде од стране нациста многи житељи овог града умрли су од глади, а иста судбина задесила је четвороножне чуваре Ермитажа.
Илустрација: Мачке и данас живе у Ермитажу
Мачор који воли слике
Међутим, одмах после завршетка Другог светског рата мачке су се вратиле на своје радне задатке у музеј, али се њихов повлашћен положај променио. За храну и бригу о њима више се нису издвајала средства из државног буџета, али су љубитељи мачака и запослени наставили да се старају о њима. А, мачкама је било толико добро у музеју да се њихов број ’60-тих година нагло повећао, па су биле протеране из музеја. Међутим, већ после неколико година четворножни, крзнени чувари су „враћени на посао“. Утврђено је да је број између 40 и 60 оптималан, јер када их има више почињу да се боре међусобно за територију и занемарују своје задатке, па данас у музеју нема више од 50 ових крзнених чувара. Мачкама је кретање ограничено на подрумске и таванске просторије, док им је улаз у музејске сале строго забрањен. Али, мачке к'о мачке, увек нађу начин како да прекрше забрану, па се могу срести на степеништу музеја или у дворишту како се излежавају на сунцу. Понека баш тврдоглава мачка успе кроз вентилационе системе чак и да упадне у део са сликама, па су својевремено чувари две недеље покушавали да ухвате радозналог мачка коме се баш свиђало да се шетка у сали где су изложена дела холандског сликара Ван Дајка. Сваки пут када би неко покушао да га ухвати, он би вешто збрисао назад у венталацију, да би се, кад попусти пажња чувара, враћао. На крају кад му је досадила јурњава допустио да буде ухваћен, и добио је ново име – Ван Дајк.
Илустрација: Најчешће су ангажоване уличне мачке без педигреа
Мачке са улице
Иако многи мисле да се мачке за чуваре пажљиво бирају из посебних легла, истина је да већину мачака у Ермитажу чине уличне мачке без педигреа. Али, као некада у царско доба односи у мачијој заједници почивају на строгој хијерархији. У зависности од вештина и карактеристика деле се на аристократију, средњи и нижи слој, а свака група је задужена је за одређени део зграде. Мада, када добију запослење у чувеном музеју, углед им нагло порасте, па постоји читава листа љубитеља мачака из целе Русије који стрпљиво, понекад и годинама, чекају да добију своју мацу из овог музеја за коју се процени да је завршила свој радни век или је вишак. Јер, постало је ствар престижа имати за кућног љубимца мачку која је једно време „радила“ као чувар у Ермитажу. У близини музеја постављени су саобраћајни знаци који возаче упозоравају да су мачке у близини, како би били опрезнији и успорили. Запослени у музеју воде бригу о својим „четвороножним колега“, хране их, носе код ветеринара када су болесни и брину о њима с пуно љубави. Данас мачији чувари санктпетербуршког блага немају толико посла као раније. Али, бројни донатори дају новац за бригу о мачкама, које су постале својеврстан симбол и део традиције Ермитажа.
Извор: Кућни љубимац
ФОТО: Pixabay
ХЕПАТИТИС И ЛЕПТОСПИРОЗА
Да ли знате зашто мачке не треба да пију млеко?
