Парвовироза је једна од озбиљнијих заразних болести паса, која може брзо да доведе до тешког оштећења органа за варење, дехидрације и угинућа. Присутна је и у Србији, а посебно су угрожени штенци који нису вакцинисани или још нису завршили основну вакцинацију. Правовремени одлазак ветеринару може да буде пресудан за опоравак љубимца.
Парвовироза је вирусна болест коју изазива псећи парвовирус (CPV), а најчешће напада црева и ткива која се брзо обнављају. Болест се преноси веома лако, док вирус може дуго да опстане у спољашњој средини, због чега се пас може заразити чак и ако није био у непосредном контакту са оболелом животињом.
Иако се парвовироза често повезује са штенцима, од ње могу да оболе и старији пси, нарочито ако нису вакцинисани или њихова заштита није потпуна. Болест захтева озбиљан приступ, јер се стање оболеле животиње понекад погоршава у веома кратком року.
Парвовироза је присутна и у Србији
Парвовирус код паса није непознаница ни домаћим ветеринарима. Присуство вируса потврђено је и научним истраживањем стручњака Научног института за ветеринарство Србије, објављеним у часопису Veterinary Research Communications 2023. године. Међутим, није познато колико је паса заражено, али сама чињеница да вирус циркулише међу псима довољан је разлог да власници обрате пажњу на превенцију и симптоме болести.
Како се парвовироза преноси?
Најчешћи пут преношења јесте контакт са изметом зараженог пса. Међутим, за инфекцију није неопходно да пас дође у непосредан додир са оболелом животињом. Вирус се може пренети и преко контаминиране земље, траве, пода, чинија, поводаца, обуће, одеће и других предмета на којима се задржао.
Посебан проблем представља отпорност парвовируса. За разлику од многих других узрочника заразних болести, он може да опстане у животној средини месецима, а у повољним условима и дуже. Уобичајена средства за чишћење нису увек довољно ефикасна против њега.
Илустрација: Изузетно је важно препознати прве симптоме заразе и пса одмах одвести код ветеринара
Због тога и кратка шетња на месту на којем је боравио заражени пас може да представља ризик за невакцинисано штене. Вирус се у организам најчешће уноси преко уста, када пас њуши или лиже контаминирану површину, шапе или предмете.
Да ли се парвовироза преноси са паса на људе?
Псећи парвовирус који изазива парвовирозу не сматра се узрочником инфекције код људи. Другим речима, човек не може да оболи од псеће парвовирозе као пас.
Ипак, људи могу механички да пренесу вирус на обући, одећи или рукама са једног места на друго и тако допринесу ширењу инфекције међу животињама. Зато су хигијена руку, чишћење предмета и избегавање контакта са другим псима важни када се сумња на болест или је она потврђена.
Важно је разликовати псећи парвовирус од хуманог парвовируса Б19, који изазива инфекцију код људи. Реч је о различитим вирусима који нису међусобно заменљиви.
Који пси су најугроженији?
Највећи ризик од оболевања имају штенци узраста од око шест недеља до шест месеци, нарочито они који нису вакцинисани или нису примили све потребне дозе вакцине.
У овом периоду заштита коју су штенци добили од мајке постепено опада, а њихов имунитет још није у потпуности развијен. Због тога ни једна примљена доза вакцине не значи увек да је штене већ потпуно заштићено.
У ризичнију групу спадају и пси који живе у прихватилиштима, одгајивачницама или на местима где борави велики број животиња, као и они који су под стресом, неухрањени или имају цревне паразите и друге инфекције.
Иако сваки невакцинисани пас може да оболи, поједине расе, међу којима су ротвајлери, добермани, немачки овчари и пит бул типови паса, у ветеринарској литератури наводе се као потенцијално подложније тешком облику болести.
Симптоми парвовирозе које не треба занемарити
Први знаци болести могу да буду прилично неспецифични, због чега власници понекад у почетку помисле да је пас појео нешто што му није одговарало. Међутим, парвовироза може брзо да напредује, па је важно обратити пажњу на промене у понашању и варењу.
Најчешћи симптоми су:
- изражена малаксалост и необична поспаност;
- губитак апетита и одбијање хране;
- повишена температура, а у тешким случајевима и снижена;
- повраћање, понекад учестало и упорно;
- обилан пролив, који може да буде воденаст, непријатног мириса и са примесама крви;
- бол или осетљивост у пределу стомака;
- дехидрација, суве десни и слабост.
Крвави пролив јесте један од познатих знакова парвовирозе, али се не јавља код сваког оболелог пса. Због тога не треба чекати да се крв појави како би се потражила ветеринарска помоћ.
Илустрација: Најугроженији су штенци и невакцинисани пас
Посебно је опасна комбинација повраћања, пролива и изражене слабости код штенета. Због губитка течности и електролита, стање може да се погорша за кратко време, а оштећење цревне слузокоже повећава ризик од секундарних бактеријских инфекција.
Када треба одвести пса ветеринару?
Ако штене или невакцинисан пас почне да повраћа, има пролив или изненада постане изразито малаксао, потребно је одмах контактирати ветеринара. Не треба чекати да симптоми постану јачи, нити покушавати да се болест лечи искључиво код куће.
Пре доласка у амбуланту, власник би требало да телефоном обавести ветеринара да постоји сумња на парвовирозу. Тако се могу предузети мере изолације и спречити да оболели пас дође у контакт са другим животињама у чекаоници.
Дијагноза се поставља на основу симптома, прегледа и тестирања узорка измета, а по потреби се раде и додатне лабораторијске анализе. Пошто се симптоми могу јавити и код других болести, није могуће само на основу пролива или повраћања са сигурношћу утврдити да је реч о парвовирози.
Како се лечи парвовироза код паса?
Не постоји једноставан кућни лек који уклања парвовирус из организма. Лечење се заснива на интензивној потпорној терапији чији је циљ да се организму помогне да преброди инфекцију и спрече опасне компликације.
У зависности од тежине болести, лечење може да обухвати надокнаду течности и електролита, лекове против повраћања, контролу нивоа глукозе, нутритивну подршку и друге мере које ветеринар процени као неопходне. Антибиотици се могу користити када постоји ризик од секундарних бактеријских инфекција, али они не делују директно на вирус.
Тежи случајеви захтевају хоспитализацију и пажљиво праћење. Неки пси могу да се лече амбулантно, али искључиво по плану ветеринара и уз контроле. Не треба самостално давати људске лекове, антибиотике, лекове против пролива или препарате за надокнаду течности без стручног савета.
Правовремена и одговарајућа терапија значајно повећава шансе за преживљавање. Ипак, исход зависи од тежине болести, узраста пса, општег стања и брзине започињања лечења.
Како заштитити пса од парвовирозе?
Најважнија мера заштите је вакцинација. Штенци се вакцинишу према распореду који одређује ветеринар, најчешће почевши од шесте до осме недеље живота, уз понављање доза у размацима од неколико недеља. Основна серија вакцина обично се завршава дозом у узрасту од најмање 16 недеља, а у условима високог ризика ветеринар може препоручити и другачији распоред. Након тога следе ревакцинације према препоруци ветеринара.
Илустрација: Обратите шажњу где шетате љубимца, али и на своју обућу зато што људи могу да пренесу вирус
Док штене не заврши основну вакцинацију и не стекне одговарајућу заштиту, треба избегавати паркове за псе, места на којима се окупља велики број животиња и површине које могу бити контаминиране. То не значи да штене треба потпуно изоловати од света, већ да социјализација треба да се одвија на безбедан начин, уз савет ветеринара.
Ако у домаћинству борави пас код којег је потврђена парвовироза, неопходно је изоловати га од других паса и темељно очистити контаминиране површине. Најпре треба уклонити измет и друге органске остатке, а затим употребити дезинфекционо средство за које је потврђено да делује на парвовирус, према упутству произвођача. Обична средства за чишћење нису увек довољна, а не треба мешати различите хемикалије.
Вирус може да остане у окружењу и након опоравка животиње, па се о поновном коришћењу простора и контакту са другим псима треба посаветовати са ветеринаром.
Власници би редовно требало да проверавају вакцинални статус својих љубимаца, воде рачуна о хигијени и не игноришу нагле промене у понашању, апетиту и варењу. Код парвовирозе је време посебно важно: што се раније препозна сумња на болест и започне лечење, веће су шансе да се пас опорави.
Извор: Кућни љубимац
Остали текстови
Ових 7 знакова указује да вађој мачки треба друштво
